Osnove / Sve Što Treba Da Znate

Tik, tak

Image

Uprkos ideji koju sam imala na početku ovog leta, a koja je podrazumevala opuštene letnje dane, bez puno obaveza i dovoljno vremena za pisanje bloga, ovo leto je bilo i više nego obavezujuće. Veoma teško mi je bilo da nađem vremena za sebe, a kamoli za bilo šta drugo. Upravo zbog toga sam rešila da ovaj post posvetim vremenu i tome kako da kada nam se čini da nam pored onih 24h treba još bar 6 dodatnih sati da bi stigli sve da obavimo, možemo naći motivaciju da nastavimo sa vežbanjem.

Vreme u kome živimo nas,  a mnoge i mesto, tera da svaki dan organizujemo u minut, ukoliko nam se pak desi da jedan dan, a on obično sa sobom vuče i drugi i treći i tako u nedogled, ispadnemo iz dobro utvrđenog koloseka, dešava se da izgubimo životnu ravnotežu na koju smo tako navikli. Tada je izuzetno teško, ponovo uspostaviti ustaljeni ritam i u njega uklopiti sve ono  što je u prošlom rasporedu moglo da se obavi. Uvek fali bar još jedan sat i pitate se kako ste ranije uspevali sve da obavite.

Od početka leta se meni, baš ovo ispadanje iz stalnog koloseka desilo. Ritam koji sam imala poslednje 2 godine, je bio narušen nekim novim obavezama i rasporedima. Zbog toga mi je bilo izuzetno teško da održim kontinuitet u pisanju, ali ne samo u pisanju već i u vežbanju.

Pre nego što sam počela da vežbam jogu, često sam po časopisima, ili na internetu viđala slike ljudi koji su, bez obzira na to gde se nalaze i kako su obučeni, rešili da izvedu neki niz iz joge ili jednostavno seli u položaj za opuštanje. Sećam se da je moja prava reakcija na takve slike bila izuzetno osuđujuća i etiketirajuća. Pitala sam se šta sa tim ljudima nije u redu kad se ponašaju tako socijalno neprihvatljivo? Zašto imaju potrebu da privuku pažnju? Zašto žele da ih svi prolaznici gledaju, dok oni u sred gradskog parka izvode asane? Vremenom je taj fenomen, slikanje u joga asanama na javnim mestima, postao globalno popularan i sada teško možete videti nekog ko se dužđe bavi jogom, da nema barem jednu sliku kako negde na javnom mestu izvodi joga asane. Pristup popularizaciji joge je takav da je prikazuju kao aktivnost koju je prijatno izvoditi bez obzira na to gde se nalazimo i kako smo obučeni. Iako je meni u početku ideja o tome da mesto i vreme vežbanja nisu bitni, delovala suludo, danas nakon nekoliko godina vežbanja i upoznavanja sa principima joge, slobodno mogu da kažem da je to pravi pristup jogi.

Joga je tradicija i disciplina koja nas uči da živimo sada i u ovom trenutku. Tera nas da osetimo sebe baš tu i baš sad, da osvestimo svoje najdublje misli i osećanja. Da budemo slobodni i bez okova od toga šta je bilo pre i šta će biti posle. To je onaj trenutak, pa makar trajao i samo 10 minuta, u kome postojimo mi i ništa više.  Danas je to onaj nivo svesti kojem i ja težim. Stanje u kome mogu da isključim sve što se oko mene dešava i taj trenutak posvetim sebi.

Neminovno je da će se pre ili kasnije u toku života desiti stvari koje će nam narušavati ravnotežu i terati nas da se prilagođavamo novim uslovima, ali pitanje je koliko smo mi spremni i opremljeni da se nosimo sa tim turbulencijama.  Često se probudimo toliko umorni da sama pomisao da tog dana, pored svega ostalog, treba još barem sat vremena da izdvojite za vežbanje, čini da se osećamo još umornije i nesigurnije. Već od ranog jutra sebi govorimo kako danas nećemo moći, imati snage ili vremena, da odradimo i tu seriju vežbi. To je ono što nikada ne bi trebalo da radimo. To je način razmišljanja koji nas sputava da budemo sve ono što možemo i više od toga.

Upravo zbog toga, ne treba sebi dozvoliti da već od ranog jutra kažemo kako danas ne možemo ili kako sutra nećemo imati vremena, već onog trenutka kada osetimo potrebu da izvedemo nekoliko asana iz joge, osetimo i slobodu da to učinimo.  Joga nas čini slobodnima, i iako bi bilo idealno da vežbamo u dobro provetrenoj prostoriji, bosi, obučeniu pamučnu odeću, bar tri sata nakon obroka… sve su to uslovi koje možemo zanemariti onih dana kada se ne osećamo dobro.  To je princip kog sam se i ja držala poslednja 2 meseca. Iako sam se trudila da moje vežbanje joge najmanje trpi zbog promena koje su se dešavale u meni i oko mene, moram priznati da sam često osećala manjak motivacije za vežbanje. Ipak, nisam dozvolila da me to potpuno sputa. Barem 3 puta nedeljno sam jogi posvećivala barem čitav sat, a svaki dan sam, nekada i po više puta, vežbala one asane koje su mi u tom trenutku prijale.

I iako period u kome sam veoma često osetila manjak motivacije za vežbanje još uvek nije iza mene, iako još uvek ne mogu da uklopim sve svoje obaveze u tih 24 časa, mogu da kažem da je moj odnos prema jogi sada još pozitivniji i sigurniji. U mnogim trenucima mi je pomogla da se osećam bolje, nakon samo 10 minuta vežbe. Dovoljno je i samo malo vremena posvećenog sebi, da čovek obnovi snagu kako bi nastavio dalje. Probajte jednom i vi, možda se iznenadite šta sve možete, a niste ni bili svesni.

Advertisements

2 thoughts on “Tik, tak

    • Istina. Ja sam izvor pozitivne energije koja me pokreće uspela da nađem u jogi, a iskreno se nadam da će svi moji tekstovi podstaći makar još nekoga da je proba.
      Hvala vam puno!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s